Fondacija Centar za demokratiju organizovala je 1. aprila 2025. godine, u okviru Socijalnog stuba Platforme „Održivi razvoj za sve“, javnu debatu „Samohrani i samostalni – Lokalne politike podrške roditeljima koji se bore sami“.

Razgovaralo se o unapređenju lokalnih politika za poboljšanje položaja samohranih roditelja, odnosno jednoroditeljskih porodica i merama i rešenjima koje će doprineti izgradnji inkluzivnijih politika i usluga na lokalnom nivou.

U diskusiji su učestvovali/e: Lidija Kuzmanov, istraživačica; Dragan Stanojević, Institut za sociološka istraživanja; Gordana Savić, Užički centar za ljudska prava i demokratiju; Staniša Stanković, vršnjački edukator za mlade iz samohranih porodica; dr Zorica Mršević, pravnica, istraživačica i aktivistkinja za ljudska prava; Marija Srdić, istraživačica; Nataša Vučković, Fondacija Centar za demokratiju; Ivona Gvozdenović, Fondacija Ana i Vlade Divac; i drugi/e. Debatu je moderirala novinarka Ivana Stojanović.

U razgovoru je istaknuto da je gotovo polovina samohranih roditelja u Srbiji i njihove dece (48,9%) u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, dok je u porodicama sa oba roditelja ta stopa 22,1 odsto, kao i da način života u jednoroditeljskim porodicama utire put multiplikaciji siromaštva, što vodi siromaštvu dece.

Istraživanja o položaju samohranih roditelja pokazuju da se oni suočavaju sa brojnim problemima: nerešeno stambeno pitanje, nezaposlenost, diskriminacija pri zapošljavanju i na radu, nedostatak novca, izostanak plaćanja izdržavanja za dete, nedostatak pomoći u procesu brige o detetu, odsustvo adekvatne društvene podrške – institucionalne i vaninstitucionalne.

Podaci ukazuju da je u riziku od siromaštva skoro 35 odsto domaćinstava samohranih roditelja, a u dvoroditeljskim porodicama gotovo 19 odsto. Nizak intenzitet rada je prisutan kod 34 odsto jednoroditeljskih domaćinstava, dok je kod dvoroditeljskih nešto iznad osam odsto.

Takođe, samohrano roditeljstvo ima izraženu rodnu dimenziju, 80% samohranih roditelja su žene, koje se, ako nemaju adekvatnu institucionalnu brigu o deci u zajednici, suočavaju sa pitanjem kako uopšte mogu da se zaposle. U slučaju porodica sa decom sa invaliditetom, problemi se enormno multiplikuju. Stanje socijalnih usluga u lokalnoj zajednici je zabrinjavajuće i važno je analizirati na koji način odgovoriti na potrebe ovih porodica.

Kada se govori o pojmu samohranih roditelja, odnosno jednoroditeljskih porodica, postojeća pravna definicija je veoma uska. Istaknuta je važnost Strategije socijalne zaštite, segmentiranje ranjivih grupa i analiza šta je svakoj od podgrupa potrebno, u skladu sa ključnim principom Agende 2030 „ne ostaviti nikoga po strani“.

U debati je zaključeno da je važno povezivanje, razmena podataka, iskustava i primera dobrih praksi, kako bi se definisali zajednički pravci budućeg delovanja. Međuopštinska saradnja može biti dobar okvir za planiranje usluga socijalne zaštite; neophodna je veza između planiranja i finansiranja usluga, važno je prikupljanje i analiza podataka o potrebama najranjivijih.